Kada nemas pametnija posla sredinom kisnog i prohladnog oktobra a ti organizuj plovidbu od 130km! Ali sa lepim povodom. Jedan nas clan je konacno kupio brod :-). Brod se nalazi u Adi na Tisi. I ne zna sam da dodje u Novi Sad. Idemo mi po njega. Jos nemamo konkretan plan tako da…. uskoro.
Znam da uvodni tekst ne govori nista, ali nista nismo ni znali. Ideja kao ideja je bila u redu, ali kompletna organizacija bez ikakvog konkretnog plana je pretila da se pretvori u katastrofu! Priznajem da sam se pomalo plašio. I na svu sreću ispostavilo se da sam bespotrebno strahovao! Doduše umešao sam se i malko prekrojio plan. I bilo je savršeno!. Idemo redom..
Srđan je kupio brodić u Adi. Brod je 6,5 sa 2 metra preko svega, sa kabinom, kuhinjom, ležajevima.. skoro potpuno opremljen. Nedostaje motor i neke ljudske komande. Brod je od metala (korito 4mm) sa polu V koritom, znači čvrst i sa lepim rasporedom.
Pošto je kraj sezone prevoz od Ade do Kaća prikolicom bi značio da se čamac neće pošteno testirati. Zato je ideja bila da se plovi do Novog Sada i na delu utvrde sve mane i vrline. Prva ideja da se ide Tisom do Dunava pa uzvodno do Novog Sada je otpala zbog bojazni koliko će trajati ta vožnja. Zato je plovidba DTD kanalima nekako bila najrazumnija.
Deonice su bile:
- Marina Ada (103 km) – prevodnica Stari Bečej (72,7 km); Tisom nizvodno, ukupno 30 km
- Bečej – prevodnica Kucura (preko Bačkog Gradišta, Nadalja, Turije i Srbobrana) ukupno 47 km
- Kucura – Savino Selo – 7 km
- Savino Selo – prevodnica Novi Sad – 39 km
- prevodnica Novi Sad – ušće u Dunav – 4 km
- Učće kanala DTD u Dunav (1254) – Ribarsko ostrvo (1258) – 4 km
Sve ukupno 133 km i oko 14 sati vožnje!
Na put smo krenuli iz Novog Sada u subotu 22.10.2011. oko 13.30h. Srđan je vozio a Mire i ja smo bili mornari.
Put do Ade je prošao u iščekivanju nepoznatog, sa izmešanim osećanjem uzbuđenja, sreće i straha. Bar kod mene. Ovaj autoportret sa čuturicom je još jedna od Miretovih ludih genijalnosti. Morao sam da ga postavim.
Stigli smo u Adu oko 15h. Pogled na marinu u Adi nije mi ništa govorio, samo sam gledao kada ćemo krenuti. Sada već bivši gazda Angele (tako se zove brod) nas je po dogovoru sačekao i pomogao da se spremimo i isplovimo. Moram pohvaliti domaće vino koje je doneo da popijemo za sreću. Svaka čast.
Sve u svemu, nismo pošteno ni pregledali brod, morali smo da krenemo. U samom startu smo naleteli na 2 malera. Mire je pokidao sajlu komande za upravljanje a motor nije hteo da drži gas! Znači odmah smo znali da ćemo bar narednih 30 kilometara do Bečeja ručno upravljati. U svakom slučaju isplovili smo u 15.35h. Nismo znali put, nismo znali Tisu, nismo poznavali brod!
Već posle prvih 15-ako minuta smo se malo opustili i sabrali prve utiske. Prvo brod je lepo plovio, nije bilo kiše i Tisa je bila predivna (iako pusta).
Smenjivali smo se na “gasu” svakih pola sata. Tisa je na ovom delu dobro obeležena, tako da smo nakon prvih pola sata izračunali da nam je brzina oko 11km/čas. Znači stižemo u Bečej sa prvim mrakom. Nadali smo se i većoj brzini, pogotovo nizvodno, ali šta je tu je.
Iako smo se polako privikavali na mrak, dolazak u Bečej smo samo nagađali. Po vremenu putovanja i svetlima na desnoj obali. Pošto sam prethodnu noć proučavao karte, nekako intiutivno smo na velikoj krivini prešli sa leve obale na desnu. Pomoglo mi je svetlo stare prevodnice, tako da smo se posle nje pribili uz obalu i čekali da se pojavi kanal. Ko za inat, tada je počela i dosta jaka kiša!
Kada sam zvao Boku da pitam gde treba da skrenemo on nam je naravno dao koristan savet, tu negde videćeš. 🙂
I stvarno, bukvalno 10 metara pre skretanja u kanal pojavio se odsjaj svetla sa prevodnice! Nismo mnogo razmišljali o vodenom putu, preprekama, samo prema svetlu. I direkt u prevodnicu. A kiša pljušti.
Dogovor je bio da nas on odmah ubaci u kanal. Znao sam da u prevodnici može da bude gadno, ali ko preživi Boku pravi je mornar. Dok još nismo ni stali on je pustio vodu. Uspeo sam da se uhvatim za poslednje merdevine pre kapije. Ko je bio u prevodnici zna da je tu najveći talas. Pogotovo ako manijak otvara kapiju. Srećom, Mire mi je pomogao i sada se o tome priča sa osmehom.
Kada smo se parkirali i ušli u toplu sobu prevodničara sve smo zaboravili. Za to je malo zaslužna i naša draga prijateljica Dunjica koja nas je pratila na putu. Ovom priliko joj se zahvaljujemo i odajemo počast.
Sušenje odeće i kvašenje grla je trajalo skoro do ponoći. Srđan je došao sa Tozom negde posle 22h. Doneo malo mleka i soka da nam se nađe. Mislim da je to mleko i sok ostalo netaknuto. 🙂
Posle smo mu pokušali opisati kako je bilo na putu, ali reči su nekako …. kako da kažem, nije to to. Dogovrili smo da sistemom spojenih sudova on ustaje umesto “umornih” Mireta i mene da prazni bešiku.
Plan je bio, ustajanje u 5h, isplovljavanje u 6h. Naravno, malo smo kasnili sa kretanjem, ali svakako je tmuran dan pomerio razdanjivanje te ranije nismo ni mogli. Sa prevodnice su nas ispratili prevodničari Paja i Mića. Hvala im na kafi i gostoprimstvu.
I tako, pun gas pa šta bude. Opet smo se smenjivali na gasu, kako ko stigne. Bilo je mnogo hladnije i stalno je sipila neka kišica. Ne strašno, ali taman da smeta.
Srećom “gazda” Srđan ima majku i ženu pa nismo bili gladni. A za tečnost smo se sami pobrinuli. 🙂 Specijalitet palačinke u gumenim rukavicama može samo Mire da smisli.
I tako smo redom prolazili Nadalj, Turiju, Srbobran, novi most na auto-putu E-75.
U jednom trenutku smo umali promašili skretanje prema Kucuri. Postoji triangla, nešto pre Vrbasa, i iako sam imao sve skenirano u glavi, nju sam potpuno prevideo. Onda jedan dosadan pravac prema Kucuri. I konačno prevodnica. Tek kod nje smo znali da smo prešli više od pola puta, koliko goriva smo potrošili i kojom brzinom plovimo.
Iskoristili smo stajanje da napunimo gorivo i malo proteglimo noge. Zahvaljujući dojavi koju je Boka napravio, prevodničar nas je odmah preveo tako da smo ukupno izgubili 15 minuta. To nam je bilo jako važno jer smo shvatili da sa puno sreće i bez stajanja možemo stići do Novog Sada dok je dan. Ja priznajem, nisam verovao da ćemo se do večeri uparkirati u Ribarac, prevodnica Novi Sad mi je bila nekako puna kapa. Ali sreća prati hrabre..
Ručak, odmaranje, kafa, sve je to obavljano u pokretu. Motor je neprestano bio na punom gasu. Posle se ispostavilo da to i nije bilo potrebno jer Tohatsu ima brzinsku elisu tako da je on veći broj obrtaja radio u prazno. Bio je plan da to testiramo u vožnji ali ko će gubiti vreme… Dobar deo vožnje smo koristili i pomoćni motor Tomos T4, ali sumnjam da smo sa njime dobili na brzini.
U jednom trenutku smo se mimoišli sa velikim šlepom, očekivali smo talase ali kapetan šlepa je bio fini i poštovao pravila plovidbe u kanalu.
Tako smo stigli do prevodnice Novi Sad. I tu nas je prevodničar očekivao i prebacio “preko” za 15-tak minuta. Ovo bi bilo i brže da razlika između kanala i Dunava nije čitavih 10 metara. Nisam verovao svojim očima. Spuštamo se, i spuštamo i spuštamo…
Pošto smo već pre prevodnice odlučili da idemo do kraja, zvali smo Branka da nam donese gorivo jer smo bili pri kraju. Ubrzo smo nastavili, žureći da vidimo kako ćemo ploviti kada izađemo na Dunav.
I onda na Dunavu, veliko iznenađenje. Motor radi isto, čamac ide isto! A idemo uzvodno. Tu smo shvatili da smo imali puno gubitaka forsirajući gas do kraja. Šta ćeš. Da smo imali neki brzinometar shvatili bi to jo kod Bečeja ali…
Na kraju stigli još za dana (nešto posle 18h) u ribarac i parkirali lađu. Neverovatan osećaj zadovoljstva i sreće.
To se nije videlo na nama zbog umora, ali nam je dalo materijala za maštanje za celu zimu. I duže…