Category: Izgradnja broda

P O R I N U C E

Post author By admin
Post date January 6, 2015

Konacno, dosao je i taj veliki dan! 27. Avgust 2010. Slucajno se potrefilo na moj rodjendan! Nista nije bilo spremno, ali morao sam preseci neizvesnost. Umor me sustigao i jedini nacin da napunim baterije je bio da zaplovim. I bi tako.

Odakle da pocnem, a da ne oduzim? Da pricam o brodu ili o sebi? Ili je to isto?

Ovaj sajt je zamisljen da bude izlog naseg druzenja sa prirodom i vodom, ali… Za sve nas (ljude sa reke) dosao je period u zivotu koji iziskuje druge prioritete. Samim tim, i ove stranice su puste, kao sto je i nase druzenje retko, da ne kazem radi reda. Na svu srecu, i dalje je mnogo vise lepih razloga za to ‘ne druzenje’. I zato, u sred nevremena, ovo porinuce smatram jos vecim uspehom. Svojim, i onih koji su mi pomogli, trpeli me godinu i po dana, slusali price i mastanja… I siguran sam da ce to drugima posluziti kao dobar primer i odskocni kamen u ispunjavanju svojih zelja.

No da se vratimo na povod ove price. Kao sto rekoh, godinu i po dana rada i mastanja, posao zavrsen do pola i taman koliko treba da bi se naslutili konacni rezultati. Nadam se da ce tekstovi sa slikama i recima o tom radu biti napisani i dokumentovani.

Da sumiram: 27.08.2010., spustanje broda na Jedrilicarskom klubu u Novom Sadu, vez dogovoren umesto Hamera na klubu Dunavac. U operaciji ucestvovali Dusan, Tijana, Teodora, Mica, Slavisa, Toza, Bugar, Mire, Uske i Natasa, Bane i Mirko sa kluba i mnogi drugi svojim mislima…

Iz Kaca smo krenuli nesto posle 7h. Camac koji je u medjuvremenu dobio i ime Irena je prethodnog dana natovaren na prikolicu i premazan antialginom (Kume ala ga namaza, svaka cast). Naravno, i zrcalo, komande i jos stosta osnovne opreme je namontirano prethodni dan. Da nije pet do dvanaest, nista ne bi bilo uradjeno! Mica i Slavisa (tehnicka podrska) su sa golfom vukli camac, Toza i ja smo bili ispred, a Dusan je sa Tijanom i Teodorom cuvao pozadinu. Na klubu nas cekali Mire, Bugar i Uske sa Natasom.
	Kompletan transport je prosao glatko, na klubu smo ga zakacili na klupsko vitlo i lagano spustili u vodu. Tom prilikom je stradao pomocni tocak (opet) ali to nije nikome smetalo.
I Irena je konacno zaplovila!
Sva strahovanja su nestala kada smo videli da su varovi dobri i da nigde ne propusta 🙂 i naravno da su predvidjanja oko vodene linije bila ispravna!
Ekipa za test voznju je na zalost bila ogranicena sa vremenom, tako da je usledila kratka voznja tek da se utvrdi da moze i uzvodno!	A moj mali mornar je bio isti dan na ladji i zauzeo mesto za spavanje!

Ostale slike moram da skupim od ostalih ‘fotografa’ a slike i snimci sa prave testne voznje bice u nekom drugom tekstu. Do tada, bistro. I vidimo se na vodi!

Izgradnja broda

Brodić Vir – kupovina

Ne znam odakle da počnem. Godinama u nazad, često smo prolazili pored njega, komentarisali, maštali… Bilo je i ranijih pokušaja da dodjemo u posed istog ali nije bilo sudjeno, do sada.

Pre nekog vremena ( malo posle nove godine ) mi je Madjar ubacio crva da Vir može jeftino da se kupi i "ajde da zovemo Viliku" i zvali smo ga ali on je sa cenom bio van našeg ranga, pogotovo što je Vir, bar spolja bio u poprilično lošem stanju. Ubrzo posle toga, zima je uzela maha, temperature su bile i -28o tako da se dunavac lepo zaledio, taman za šetnju. Moj kum, koji je uvek inpiracija za trgovinu, me nagovori da se prošetamo po ledu i vidimo vira. Izbliza ovaj put. Led je bio dovoljno čvrst, prišli smo i videli da to i nije tako loše. Ipak, odustanem tada. Bilo je raznih kombinacija potom ali ništa realno. Taman kada smo ( Bane i ja ) rešili da sačekamo, javi se Madjar i kaže da ga je zvao Vilika i da prodaje ladju, i prilično je hitno. Eto meni jeda opet … Nisam želeo da budem lešinar ali sam ipak zamislio cenu koja je dosta niža od njegove, mislim da je to poprilično povoljno. Dogovor da se nadjemo u subatu ujutru je pao i konzorcijum se naravno okupio. Od prisutnih su bili Kum, Bane, Takač, ja -naša ekipa a sa protivničke Vilika i neka dva delegata. Posle kraćeg obilaska, konstatujemo da je unutrašnjost zapuštena ali suva i bez značajnije rdje. Raspored je klasičan, meni odgovara. Ima vozački WC ( ispod vozačkog sedišta ) i prostranu kuhinju. Motor ( koji me nije posebno zanimao ) je bio stvarno dobar ali precenjen. Mi razgledamo, vilika sedi u spavaćem delu i ne izlazi a delegati na terasi. Hrabro sam se odlučio da udjem u spavaću sobu kod vilike, računam ako me otera u q..c valjda me neće ispičkati. Predlog mu se naravno nije dopao ali kad sam predložio da izvadi motor, primetio sam promenu. Priznajem, i ja sam se malo uplašio " šta ako pristane", nisam računao na to, došli smo više da vidimo ali… Našli smo zajednički jezik, dogovorili se. Sad nema nazad. Branko je bio zatečen, kao i kum uostalom, a ja nisam znao šta osećam. Ovo je ispunjenje mog sna, nisam bio siguran da sam spreman. Osećanja su pomešana ali podrška prijatelja nije izostala. Kum je žurio ( ali smo se čuli kasnije bar 6-7 puta ) Branko kao sa kruške da je pao, zadovoljan ali zatečen. Redom sam se čuo sa svima koji su upleteni u priču, Helena me je podržala ( što je najbitnije ), Mića se obradovao, kao i Bugar, a Uške nije iz moje poruke razumeo šta se dešava, pita " ONAJ vir, vilikin ?", šta ćeš više, meni srce puno. Kada mi je Aponja potvrdio da je dobar posao, to je bila još jedna potvrda odluke. On nema problem da kritički posmatra ladje koje je pravio ako nisu održavane kako treba. Gledam slike, i ne mogu da verujem. Ovo je stvarno. Sada mi već imamo 4 prave ladje + jedan pravi čamac, niko nije kupio u gotovom stanju i zato Mića ovo zove Uradi sam klub. Tako je to, imamo više ljubavi nego para ali i dovoljno upornosti.

A sada evo i slike, ponovo 🙂

Izgradnja broda

Brodić Irena – Transport do kuće

Post author By admin
Post date March 11, 2013

Posle nekoliko dana smišljanja raznoraznih kombinacija za prevoz sa Salajke do Kaća, rešio sam da poslušam Annu (opet) i da pozovem šlep službu. I nazovem Tomu koji se pokazao kao kvalitetno i povoljno rešenje.

Da počnemo iz početka. Bio je 15. mart Akcija je bila detaljno isplanirana i nije planirano nikakvo fizikalisanje. Ali bili su pozvani svi koji su umešali prste u moje snove. Bili su Toza, Srki, Mire, Bugar, Uške, Duja, i kasnije u Kaću na dočeku Lacky, Zoki, Dule, Stole, Laća…

Brod se nalazio na Salajci (Novi Sad) u veoma uskom dvorištu. Pošto je već bio podignut na nosače zadatak je bio spustiti ga na prikolicu i isterati prikolicu na ulicu.

Za dizanje i spuštanje sam koristio dve ručne vinte koje sam pozajmio od komšija. Po našim proračunima brod je bio težak nešto manje od tone.
	Evo sada ne mogu da se setim kako smo podigli prednji deo, i ako gledam slike. A bilo je pipavo. Dok smo dizali prednji deo jako je šetao levo desno, a levo kuća.. U ovakvim akcijama jako je važna koordinacija. Tu nema egzebicija.
Toma je odradio sjajan posao sa isterivanjem jer je pored uskog dvorišta problem predstavljala u uska ulica i kola parkirana preko puta. Uz malo srušenog bedema sve je prošlo savršeno.

Put je prošao bez ikakvih problema (ipak su u pitanju profesionalci). Za istovar sam pozvao Ranka sa viljuškarem, nisam hteo da se igram sa vintama i da pravim cirkus ispred kuće.
	Prvi komentari su bili iznenađujuće pozitivni! Svima se svideo na prvi pogled, svi su imali neku svoju ideju… Na kraju sve se dobro zalilo, a ja sam otišao kući jako srećan.

Izgradnja broda

Brodić Irena – Početak radova

Post author By admin
Post date February 20, 2013
No Comments on Brodić Irena – Početak radova

Ideje, planovi crteži… Å ta da radim sa ovim, kako ovo? Daleko od toga da je bilo ono lako ćemo, ali nisam se uplašio ni posla ni odgovornosti. A promašaji su mogući. I realni. Znao sam da sam mogu dosta toga (uz pomoć prepisivanja) ali…

Opet da počnemo priču iz početka (nešto mi se često ponavlja ovo).

Ovako je to izgledalo kada sam ga kupio. Znači korito bez egija, sa nadgradnjom i puno prozora… Nije baš obećavajuće? A šta sam ja Želeo? Ovako, brod mora da me sluŽi narednih nekoliko godina, i mene i moju buduću porodicu, znači kabina sa tri leŽaja, WC, kuhinja, kvalitetan vanbrodski motor.
	Ovo je plan osnove. Prednji bunker je potpuno odvojen od kabine i može mu se prići samo sa palube. Kao što se vidi na samom ulazu su WC i kuhinja a posle njih je soba sa leŽajevima. Dosta rasprava i polemike sam imao oko vozačkog mesta. Pošto je brod predviđen da ima visoku kabinu, stajaću gotovo celom duŽinom (140 cm kod bunkera), veliko je pitanje šta sa vozačem. Moja ideja (kao na slici) ima veliku manu – preglednost. Toga sam u startu bio svestan, posle malo i uplašen ali sam ipak prelomio i rizikovao. Da li će tu biti problema pokazaće vreme. Ono što se standardno kod nas na Dunavu viđa je kapetan negde zavučen a svi ostali na terasi uŽivaju. Tako je kada si sam, sa porodicom ili sa društvom. Kao što rekoh zbog prvog projekta (koji se meni svideo), i mog insistiranja da kapetan bude na terasi krov na terasi je morao da bude bar 30cm viši od najvišeg krova kabine. Tu sam onda dobio veliku visinu, po zakonima fizike preveliku zbog stabilnosti broda. Zato sam se odlučio za lagan krov i podizanje poda na terasi. Tako sam dobio prostor između poda i dna broda. Tu sam odlučio da stavim rezervoar za pijaću vodu.
Na ovaj crtez treba dodati platformu od 90cm nazad gde se postavlja motor. Još jedna ideja je da stavim rezervoar za gorivo napred u box. Taj benzin nazad pored ljudi, cigare… presipanje smrad… to sam hteo da izbegnem.

Što se tiče samog rada, plan je da sve što mogu radim sam. Od samog starta sam rekao NE varenju i angaŽovao profesionalnog varioca Braneta (Anninog ujaka). Čovek je penziji, hteo je da radi i dogovor je postignut.

Isto tako, za svaku svoju ideju sam Želeo stručno mišljenje. I njega sam našao zahvaljujući svojim prijateljima Mađaru i Bugaru. Aponju. Ni manje ni više. Apić Ratomir je najpoznatiji brodograditelj na Dunavu. Na Žalost više ne pravi brodove ali svi njegovi brodovi (a ima ih mnogo) svaki dan plove Dunavom i još dugo će. Čovek je što se tiče brodova i Dunava posebna liga. Postoje dobri, loši majstori, ovakvi i onakvi i postoji Aponja! Inače je veliki stručnjak za parne kotlove, grejanje…

Sećam se anegdote kada sam razmišljao da kupim ovaj brod, zamolim Aponju da ode sa mnom da pogleda, da da stručno mišljenje. Pričamo sa Brankom (vlasnikom) i ja ga pitam jel ima neki projekat po kome je radio, on ko iz topa: “Kakav projekat, ko još na Dunavu ima projekat osim Aponje”. Aponja se samo nasmejao, a ja sam jedva izdrŽao da ne puknem od smeha.

Veliku sreću sam imao što je pristao da mi pomogne. Ogromnu. Elem… Biće još priče o Aponji..

Onda je počelo crtanje, kupovina flahova. Radovi su zvanično počeli 3. Aprila 2009.