Category: Druzenja

Noć je protekla dosta mirno iako smo se gurali a kiša padala skoro stalno. Vetar je bio blag pa nismo imali nikakvih problema sa zakišnjavanjem, pomeranjem čamca ili tako nešto… Dogovor je bio da ustanemo do pola 6, a do 6 da krenemo.
Naravno, umor je učinio svoje pa smo se malo razvlačili ujutru skoro do 6. Onda smo ojačali nosač pomoćnog motora i ponovo pokušali da upalimo Ušketovu 4-ku. Na žalost, nije proradila tako da smo tek oko 7.10 krenuli dalje, samo sa Hondom. Tek kada sam posle nekog vremena video kilometre na Dunavu, shvatio sam da smo mi noćili dosta pre željenih 1199. Posle kada sam skidao logove sa Garmina video da je 1197. Da objasnim, navigacija koju smo koristili je klasičan Garmin Nuvi 768, za kola. Zahvaljujuci sjajnim kartama, veoma je koristan na Dunavu, Savi, Tisi i ostalim plovnim putevima. Ali, ovaj uređaj ne može da prikaže kilometre, koji postoje uneti u mapu. Zato smo se na putovanju morali oslanjati na table sa kilometrima.

Jutro je bilo tiho i tmurno, opet bez vetra, nije ni čudo što nam se spavalo. A povremena kišica je samo dolivala i podgrevala našu pustolovinu. Kafu, doručak i sve ostalo smo obavili u vožnji.


Nekako smo izračunali da smo u Sidru kod Beščanskog mosta u 12.30h. Tamo su nam doček najavili Toza i Steva, sa novom 4-kom. Bili coinstarlocation.com smo hrabri, pa smo se nadali da će nam dodatni motor povećati brzinu i da ćemo stići u Novi Sad pre mraka. A sreća prati hrabre…

Svakim kilometrom, kako smo se približavali Sidru bilo je sve vedrije i sunčanije. Plovili smo levom obalom, pored Belegiša, Surduka, Starog Slankamena i ušća Tise, pored ostrva Janda, Krčedinske ade… Skoro cela ta leva obala je veoma strma, kao da je Dunav odsekao deo padina Fruške Gore. Sa druge, desne strane nam se otvarao pogled na ravni Banat. Pošto nam je brzina bila veoma važna, vozili smo tik pored obale da izbegnemo jak vodeni tok. Time smo rizikovali da naletimo na neki sprud, špor, potopljeni brod ili neko drvo. Na našu sreću to se dogodilo samo 2 puta, bez većih posledica. Jednom na velikom kamenu kod Jande (pri kamen kada se dolazi od Slankamena uzvodno) i kod Novog Sada između Duge i Mosta Slobode, kod fakulteta kada je 4-ka “štucnula” ali nastavila da radi (posle smo videli da fali mali deo elise 🙂 ).

Elem, treba napomenuti da smo do Krčedinske Ade imali jako lepu brzinu i prolazno vreme. Kada smo ugledali most i ulaz u Gardinovački dunavac imali smo trilemu kojim putem da plovimo? Plovni put Dunava je uz Gardinovački dunavac i najkraća putanja bi nam bila da smo prešli na drugu obalu (u plovni put) i onda pre mosta opet ga presekli na levu stranu. Druga varijanta je bila da nastavimo da pratimo levu obalu koja na tom mestu ulazi duboko u Frusku Goru te se pravi dosta veliki okolni put. Ja sam ipak prelomio da nastavimo pravo i idemo između ta dva puta, pored vodenog toka i daleko od obale, ali što kraćom putanjom. Ispostavilo se da smo tu išli oko 5 km/h :-). Taman da na Sidro stignemo oko 12.40 i izgubimo pravo da nas Steva časti!



Doček i ceo ugođaj u Sidru je bio na “nivou”, sve sa malim pivom. Sledeći put nosimo manjerku i jedemo čorbu ispred prodavnice. Steva je i dalje odbijao da popije nešto a pritom se nećkao hoće li sa nama ili kopnom sa Tozom. Brzo smo ga prelomili, namontirali 4-ku, zamenili rezervoar za Hondu (koja je do tada trošila neverovatne ~2 litre na sat!) i krenuli za Novi Sad po suncu i jako lepom vremenu. Znači ostalo nam je poslednjih 25km i imali smo nešto manje od 4 sata dnevnog svetla. Ambiciozno ali sa ispravnom Tomos 4-kom, brzina postaje relevantna 🙂 .



Pala je stručna vozačka obuka za novo člana posade i kilometri su se samo nizali…



A i godišnja doba! Prvih 10-tak kilometara sunce i nirvana. Onda pljusak kod Karlovaca, pa opet razvedravanje kod Petrovaradina. Scene sunčanih zraka posle kiše, duge i sve ostalo su se sjajno nadovezali na naše veselo raspoloženje. Svi smo već bili sigurni da će ova lepa pustolovina biti vrhunska i bez greške do samog kraja putovanja.



Na kraju umalo da zaboravimo da jedemo! I da počastimo Stevu sa Sremačkim suvotinjama i pogačicama iz Sidra (koje nam je ljubazni konobar spakovao). A Novi Sad je bio sveže okupan, tvrđava uvek spremna za još koju sliku. Motori su zaslužili jednu zajedničku udarničku sliku. I Most Slobode i Štrand su posle ove kiše izgledali nestvarno. Ovi oblaci su se nadovezali na moj utisak da se završava jedna gotovo rajska priča i počinje surova realnost!

Neko bi (ne daj bože) pomislio da jako volimo Beogradske čamce i brodove, ali nije to poenta ☺ Kupovina čamca u Bg znači jedna obavezna plovidba, uzvodno, bar dva dana…. šta ćeš više!
Tako je jedan od nas, g-din inženjer Vladimir Stojkov zvani Uške kupio čamac u tem dalekem Beogradu. I morali smo na put…
Ukratko, čamac je metalni sa kabinom 6,5 x 2 m, polu V korito, predviđen za vanbrodski motor.
Korišćen, sa pristojno sređenim enterijerom, komandama za gas i upravljanje, razvedenom strujom, akumulatorom….
Posle nekoliko nedelja dogovaranja i pregovaranja odlučeno je da se plovi samo iz Beograda za Novi Sad, u subotu i nedelju 9. I 10. Marta.
Druga varijanta je bila da plovimo sa Hummer-om nizvodno pa onda u duetu nazad. Ova varijanta je odbačena zbog velike potrošnje sadašnjeg motora na Hummeru i gubitka vremena.
Elem, polazak u subotu u 06h nisu propustili Uške, Bugar, Mića i Steva kao logistika (prevoz do Beograda kolima)

Steva se do poslednjeg trenutka nadao da će i on ići sa nama ali nije išlo. Zato je bio čovek (i nije popio NIŠTA) pa nas odneo na Savu gde se brod nalazio.

Sa suzama u očima nas je napustio i otišao na posao (ne znam da li je plakao zbog posla ili što ne moze sa nama).
Pripreme za polazak su se odužile ali tekle glatko pod budnim okom bivšeg gazde Nenada, koji nam je pomogao i hvala mu na svemu.

Konacno, krenuli smo na prvu rutu u 10.35.
Pocelo je javljanje, racunanje i slike brzine sa Garmina (sa kojeg je i prethodna slika loga vožnje). Pale su i prve (bezkorisne) slike (od stotinu) u vreme vožnje, sa pejzažima Beograda, mostova, talasa, …

I prvo opušteno ispijanje piva zadovoljnog vlasnika!

Prva stanica je bio Zemunski kej, da se nađemo sa Saletom iz Tehnonautike da nam poželi dobar put.
Sledeća ruta je u stvari bio pravi test brzine i mogućnosti čamca.

A i za “krštenje” novog čamca!
Ipak, ovaj deo puta je bio mirniji zbog umora i strepnje o tome kako će se ovaj put uopšte i završiti. Naravno, da bi sve bilo zanimljivije, na tom delu puta smo shvatili da nismo kupili hleba 🙂



Srećom, imali smo “dužnika” od prošlog putovanja, Ušketovog batu kojeg smo zamolili da nam kupi hleba i donese u Stare Banovce na obalu. Da ne bi slučajno pogrešio, morali smo da naglasimo da hleb treba da bude jestiv, da je za nas… On je svoju ulogu shvatio veoma revnosno pa je uz hleb ubacio i malo domaćeg “suvog” zlata. Tu se iskupio i za dizel od prošlog puta. Još da ga Bugar nije oterao sa čamca…

E moj Uske, tako ti je to kad imaš “Turpiju za kuma” 🙂
Elem, imali smo još malo dnevne svetlosti pa smo požurili do Belegiške Ade da pronađemo neko lepo mesto za noćenje. Svo vreme smo se preračunavali i računali, ako stignemo danas do Belegiša (1199), onda sutra imamo jos “samo” 60km. 🙂
OVo je poslednja ruta za subotu, kratka i ispostavilo se veoma plodonosna! Cim smo Moneygram fees ugledali početak Belegiške Ade pojavila se zelena čistina koja je i po blagom sumraku izgledala savršeno za prenoćište. Odmah smo se složili da tu parkiramo, da ne gubimo vreme.
Pošto je mesto savršeno za kamp, čak i po vodostaju preko 300cm, trebalo nam je 5 minuta da se privežemo, sredimo stvari na čamcu, pripremimo večeru. Tu smo shvatili kakvu suvotinju nam je doneo Ušketov bata. Bugar je naravno odmah naložio vatru da nam održi moral. Uspeli smo nekako da izdržimo do 8 sati, i onda smo se poslagali (i bukvalno, na kant :-)) na spavanje.



Nastavak sledi….

Kada nemas pametnija posla sredinom kisnog i prohladnog oktobra a ti organizuj plovidbu od 130km! Ali sa lepim povodom. Jedan nas clan je konacno kupio brod :-). Brod se nalazi u Adi na Tisi. I ne zna sam da dodje u Novi Sad. Idemo mi po njega. Jos nemamo konkretan plan tako da…. uskoro.
Znam da uvodni tekst ne govori nista, ali nista nismo ni znali. Ideja kao ideja je bila u redu, ali kompletna organizacija bez ikakvog konkretnog plana je pretila da se pretvori u katastrofu! Priznajem da sam se pomalo plašio. I na svu sreću ispostavilo se da sam bespotrebno strahovao! Doduše umešao sam se i malko prekrojio plan. I bilo je savršeno!. Idemo redom..
Srđan je kupio brodić u Adi. Brod je 6,5 sa 2 metra preko svega, sa kabinom, kuhinjom, ležajevima.. skoro potpuno opremljen. Nedostaje motor i neke ljudske komande. Brod je od metala (korito 4mm) sa polu V koritom, znači čvrst i sa lepim rasporedom.
Pošto je kraj sezone prevoz od Ade do Kaća prikolicom bi značio da se čamac neće pošteno testirati. Zato je ideja bila da se plovi do Novog Sada i na delu utvrde sve mane i vrline. Prva ideja da se ide Tisom do Dunava pa uzvodno do Novog Sada je otpala zbog bojazni koliko će trajati ta vožnja. Zato je plovidba DTD kanalima nekako bila najrazumnija.
Deonice su bile:

• Marina Ada (103 km) – prevodnica Stari Bečej (72,7 km); Tisom nizvodno, ukupno 30 km
• Bečej – prevodnica Kucura (preko Bačkog Gradišta, Nadalja, Turije i Srbobrana) ukupno 47 km
• Kucura – Savino Selo – 7 km
• Savino Selo – prevodnica Novi Sad – 39 km
• prevodnica Novi Sad – ušće u Dunav – 4 km
• Učće kanala DTD u Dunav (1254) – Ribarsko ostrvo (1258) – 4 km

Sve ukupno 133 km i oko 14 sati vožnje!

Na put smo krenuli iz Novog Sada u subotu 22.10.2011. oko 13.30h. Srđan je vozio a Mire i ja smo bili mornari.
Put do Ade je prošao u iščekivanju nepoznatog, sa izmešanim osećanjem uzbuđenja, sreće i straha. Bar kod mene. Ovaj autoportret sa čuturicom je još jedna od Miretovih ludih genijalnosti. Morao sam da ga postavim.

Stigli smo u Adu oko 15h. Pogled na marinu u Adi nije mi ništa govorio, samo sam gledao kada ćemo krenuti. Sada već bivši gazda Angele (tako se zove brod) nas je po dogovoru sačekao i pomogao da se spremimo i isplovimo. Moram pohvaliti domaće vino koje je doneo da popijemo za sreću. Svaka čast.



Sve u svemu, nismo pošteno ni pregledali brod, morali smo da krenemo. U samom startu smo naleteli na 2 malera. Mire je pokidao sajlu komande za upravljanje a motor nije hteo da drži gas! Znači odmah smo znali da ćemo bar narednih 30 kilometara do Bečeja ručno upravljati. U svakom slučaju isplovili smo u 15.35h. Nismo znali put, nismo znali Tisu, nismo poznavali brod!

Već posle prvih 15-ako minuta smo se malo opustili i sabrali prve utiske. Prvo brod je lepo plovio, nije bilo kiše i Tisa je bila predivna (iako pusta).


Smenjivali smo se na “gasu” svakih pola sata. Tisa je na ovom delu dobro obeležena, tako da smo nakon prvih pola sata izračunali da nam je brzina oko 11km/čas. Znači stižemo u Bečej sa prvim mrakom. Nadali smo se i većoj brzini, pogotovo nizvodno, ali šta je tu je.

Iako smo se polako privikavali na mrak, dolazak u Bečej smo samo nagađali. Po vremenu putovanja i svetlima na desnoj obali. Pošto sam prethodnu noć proučavao karte, nekako intiutivno smo na velikoj krivini prešli sa leve obale na desnu. Pomoglo mi je svetlo stare prevodnice, tako da smo se posle nje pribili uz obalu i čekali da se pojavi kanal. Ko za inat, tada je počela i dosta jaka kiša!
Kada sam zvao Boku da pitam gde treba da skrenemo on nam je naravno dao koristan savet, tu negde videćeš. 🙂
I stvarno, bukvalno 10 metara pre skretanja u kanal pojavio se odsjaj svetla sa prevodnice! Nismo mnogo razmišljali o vodenom putu, preprekama, samo prema svetlu. I direkt u prevodnicu. A kiša pljušti.

Dogovor je bio da nas on odmah ubaci u kanal. Znao sam da u prevodnici može da bude gadno, ali ko preživi Boku pravi je mornar. Dok još nismo ni stali on je pustio vodu. Uspeo sam da se uhvatim za poslednje merdevine pre kapije. Ko je bio u prevodnici zna da je tu najveći talas. Pogotovo ako manijak otvara kapiju. Srećom, Mire mi je pomogao i sada se o tome priča sa osmehom.

Kada smo se parkirali i ušli u toplu sobu prevodničara sve smo zaboravili. Za to je malo zaslužna i naša draga prijateljica Dunjica koja nas je pratila na putu. Ovom priliko joj se zahvaljujemo i odajemo počast.
Sušenje odeće i kvašenje grla je trajalo skoro do ponoći. Srđan je došao sa Tozom negde posle 22h. Doneo malo mleka i soka da nam se nađe. Mislim da je to mleko i sok ostalo netaknuto. 🙂
Posle smo mu pokušali opisati kako je bilo na putu, ali reči su nekako …. kako da kažem, nije to to. Dogovrili smo da sistemom spojenih sudova on ustaje umesto “umornih” Mireta i mene da prazni bešiku.

Plan je bio, ustajanje u 5h, isplovljavanje u 6h. Naravno, malo smo kasnili sa kretanjem, ali svakako je tmuran dan pomerio razdanjivanje te ranije nismo ni mogli. Sa prevodnice su nas ispratili prevodničari Paja i Mića. Hvala im na kafi i gostoprimstvu.

I tako, pun gas pa šta bude. Opet smo se smenjivali na gasu, kako ko stigne. Bilo je mnogo hladnije i stalno je sipila neka kišica. Ne strašno, ali taman da smeta.

Srećom “gazda” Srđan ima majku i ženu pa nismo bili gladni. A za tečnost smo se sami pobrinuli. 🙂 Specijalitet palačinke u gumenim rukavicama može samo Mire da smisli.

I tako smo redom prolazili Nadalj, Turiju, Srbobran, novi most na auto-putu E-75.

U jednom trenutku smo umali promašili skretanje prema Kucuri. Postoji triangla, nešto pre Vrbasa, i iako sam imao sve skenirano u glavi, nju sam potpuno prevideo. Onda jedan dosadan pravac prema Kucuri. I konačno prevodnica. Tek kod nje smo znali da smo prešli više od pola puta, koliko goriva smo potrošili i kojom brzinom plovimo.


Iskoristili smo stajanje da napunimo gorivo i malo proteglimo noge. Zahvaljujući dojavi koju je Boka napravio, prevodničar nas je odmah preveo tako da smo ukupno izgubili 15 minuta. To nam je bilo jako važno jer smo shvatili da sa puno sreće i bez stajanja možemo stići do Novog Sada dok je dan. Ja priznajem, nisam verovao da ćemo se do večeri uparkirati u Ribarac, prevodnica Novi Sad mi je bila nekako puna kapa. Ali sreća prati hrabre..
Ručak, odmaranje, kafa, sve je to obavljano u pokretu. Motor je neprestano bio na punom gasu. Posle se ispostavilo da to i nije bilo potrebno jer Tohatsu ima brzinsku elisu tako da je on veći broj obrtaja radio u prazno. Bio je plan da to testiramo u vožnji ali ko će gubiti vreme… Dobar deo vožnje smo koristili i pomoćni motor Tomos T4, ali sumnjam da smo sa njime dobili na brzini.

U jednom trenutku smo se mimoišli sa velikim šlepom, očekivali smo talase ali kapetan šlepa je bio fini i poštovao pravila plovidbe u kanalu.
Tako smo stigli do prevodnice Novi Sad. I tu nas je prevodničar očekivao i prebacio “preko” za 15-tak minuta. Ovo bi bilo i brže da razlika između kanala i Dunava nije čitavih 10 metara. Nisam verovao svojim očima. Spuštamo se, i spuštamo i spuštamo…

Pošto smo već pre prevodnice odlučili da idemo do kraja, zvali smo Branka da nam donese gorivo jer smo bili pri kraju. Ubrzo smo nastavili, žureći da vidimo kako ćemo ploviti kada izađemo na Dunav.

I onda na Dunavu, veliko iznenađenje. Motor radi isto, čamac ide isto! A idemo uzvodno. Tu smo shvatili da smo imali puno gubitaka forsirajući gas do kraja. Šta ćeš. Da smo imali neki brzinometar shvatili bi to jo kod Bečeja ali…

Na kraju stigli još za dana (nešto posle 18h) u ribarac i parkirali lađu. Neverovatan osećaj zadovoljstva i sreće.
To se nije videlo na nama zbog umora, ali nam je dalo materijala za  maštanje za celu zimu. I duže…