Po planu! Ništa više neću reći. Ko je bio srećan, ko nervozan, ko umoran, ko nije ništa osećao… ništa više nije važno.
Krećemo sa 5 lađi, ukupno 12 članova posada. Malo li je.
Hummer – posada Bugar, Duja i Daka
Irena – posada Mića, Boka i Toza
Ušketov NoName – posada Uške i Baćoni
Saša – posada Mile
Ivana – posada Brane, Janje i Oliver
Vredno napomenuti da su nas ispratili Ljuba, Branko i Dule.
Uzbuđenje koje nas je držalo do polaska zamenila je blaga strepnja. Malo zbog dugačkog puta a malo zbog jakog vetra na Dunavu. Nekako ispitivački smo plovili nizvodno Dunavom do DTD kanala, raštrkani svako na svoju stranu, svojom brzinom…
Kada smo ušli u kanal shvatili smo da nam vetar duva u leđa i da će on biti na našoj strani.
To jutro sam ustao malo pre nego što sam legao i rekoh da još jednom pogledam prognozu. Temperatura i padavine su bili podnošljivi ali kada sam video da će cele nedelje duvati vetar malo sam se unervozio. Tek kada sam detaljno pogledao shvatio sam da je vetar umeren i što je još bolje prva 4 dana duva sa juga i onda se okreće da duva sa severa. Taman kako mi i plovimo. Neverovatno.
Dolaskom do Novosadske prevodnice malo smo se otkravili počeli da se opuštamo. Prevodničar nas je malo istumbao ali se na svu sreću brzo završilo i krenuli smo dalje. Odmah posle mogli smo da doručkujemo i da krenemo punom brzinom da bi utvrdili da li je plan putovanja bio realan.
Već nakon prvog kilometra shvatili smo da Uške neće moći preko 8km/h što nam je bila željena brzina. Odlučili smo da ga šlepamo. U početku Hummer a posle ja sa Irenom.
U svakom slučaju ovi od sinoć su brzo dostigli radnu temperaturu i uživanje je moglo da počne. Na trenutke je bilo dramatično ali smo ipak svi živi i zdravi stigli do Bača, naše prve destinacije.
Prešli smo nepunih 58km za 8,5 sati, računajući i skoro 45 minuta na prevodnici. Sve u svemu odlično.
Nedelja 6. april. Vreme mnogo lepše nego u subotu, vetar minimalan.
Već samo ustajanje je nagoveštavalo da je početna kriza prebrođena i da će mornarski duh prevladati.
Spremali smo jaja i slanine na talandari za doručak.
Krenuli smo negde oko 8.30h put Sombora, preko Karavukova i Srpskog Miletića.
Put je bio miran, imali smo blagi vetar u leđa. Na prevodnici u S. Miletiću su opet bili neki radovi i opet smo se zadržali malo duže (papirologija, šta ćeš).
Put je dugo trajao ali nije bilo većih problema. Malo se i prezalogajilo. Malo smo izmešali posade, opustili se, uživali u vožnji.
Na prevodnici u Somboru nas je opet sačekao neki kolega, pa smo i dalje skupljali papire…
Ali je kanal izgledao kao iz bajke.
Odlučili smo da prođemo Somborski kej i da stanemo na prvo pogodno mesto. Tako je i bilo. Nekih 100 metara od željezničkog mosta prema Bezdanu se završava vikend naselje. Tu smo odlučili da će par poslednjih vikendica i njihovi pontoni na vodi biti idealni domaćin za prenoćište.
U roku od 20-tak minuta lađe su bile usidrene, stolice i stolovi postavljeni, pasulj u konzervama se grejao za večeru. Svi su bili veoma raspoloženi, sada već navikli na plovidbu, otporni na alkohol, spremni za akciju.
Prešli smo nepunih 55km za 8,5 sati, računajući dve prevodnice gde smo izgubili oko 90minuta. Sve u svemu opet odlično. I po planu 🙂
Sedeli smo dosta posle mraka, uz pricu i zezanje. Mi “mlađi” smo ostali zadnji pa smo se preselili na Irenu da zabacimo na durboka i vidimo da li će naići koji som. U roku od par minuta došao je lep manjov (manić, terpan) koje smo naravno pustili.
Nastavak sledi…