Neko bi (ne daj bože) pomislio da jako volimo Beogradske čamce i brodove, ali nije to poenta ☺ Kupovina čamca u Bg znači jedna obavezna plovidba, uzvodno, bar dva dana…. šta ćeš više!
Tako je jedan od nas, g-din inženjer Vladimir Stojkov zvani Uške kupio čamac u tem dalekem Beogradu. I morali smo na put…
Ukratko, čamac je metalni sa kabinom 6,5 x 2 m, polu V korito, predviđen za vanbrodski motor.
Korišćen, sa pristojno sređenim enterijerom, komandama za gas i upravljanje, razvedenom strujom, akumulatorom….
Posle nekoliko nedelja dogovaranja i pregovaranja odlučeno je da se plovi samo iz Beograda za Novi Sad, u subotu i nedelju 9. I 10. Marta.
Druga varijanta je bila da plovimo sa Hummer-om nizvodno pa onda u duetu nazad. Ova varijanta je odbačena zbog velike potrošnje sadašnjeg motora na Hummeru i gubitka vremena.
Elem, polazak u subotu u 06h nisu propustili Uške, Bugar, Mića i Steva kao logistika (prevoz do Beograda kolima)
Steva se do poslednjeg trenutka nadao da će i on ići sa nama ali nije išlo. Zato je bio čovek (i nije popio NIŠTA) pa nas odneo na Savu gde se brod nalazio.
Sa suzama u očima nas je napustio i otišao na posao (ne znam da li je plakao zbog posla ili što ne moze sa nama).
Pripreme za polazak su se odužile ali tekle glatko pod budnim okom bivšeg gazde Nenada, koji nam je pomogao i hvala mu na svemu.
Konacno, krenuli smo na prvu rutu u 10.35.
Pocelo je javljanje, racunanje i slike brzine sa Garmina (sa kojeg je i prethodna slika loga vožnje). Pale su i prve (bezkorisne) slike (od stotinu) u vreme vožnje, sa pejzažima Beograda, mostova, talasa, …
I prvo opušteno ispijanje piva zadovoljnog vlasnika!
Prva stanica je bio Zemunski kej, da se nađemo sa Saletom iz Tehnonautike da nam poželi dobar put.
Sledeća ruta je u stvari bio pravi test brzine i mogućnosti čamca.
A i za “krštenje” novog čamca!
Ipak, ovaj deo puta je bio mirniji zbog umora i strepnje o tome kako će se ovaj put uopšte i završiti. Naravno, da bi sve bilo zanimljivije, na tom delu puta smo shvatili da nismo kupili hleba 🙂
Srećom, imali smo “dužnika” od prošlog putovanja, Ušketovog batu kojeg smo zamolili da nam kupi hleba i donese u Stare Banovce na obalu. Da ne bi slučajno pogrešio, morali smo da naglasimo da hleb treba da bude jestiv, da je za nas… On je svoju ulogu shvatio veoma revnosno pa je uz hleb ubacio i malo domaćeg “suvog” zlata. Tu se iskupio i za dizel od prošlog puta. Još da ga Bugar nije oterao sa čamca…
E moj Uske, tako ti je to kad imaš “Turpiju za kuma” 🙂
Elem, imali smo još malo dnevne svetlosti pa smo požurili do Belegiške Ade da pronađemo neko lepo mesto za noćenje. Svo vreme smo se preračunavali i računali, ako stignemo danas do Belegiša (1199), onda sutra imamo jos “samo” 60km. 🙂
OVo je poslednja ruta za subotu, kratka i ispostavilo se veoma plodonosna! Cim smo Moneygram fees ugledali početak Belegiške Ade pojavila se zelena čistina koja je i po blagom sumraku izgledala savršeno za prenoćište. Odmah smo se složili da tu parkiramo, da ne gubimo vreme.
Pošto je mesto savršeno za kamp, čak i po vodostaju preko 300cm, trebalo nam je 5 minuta da se privežemo, sredimo stvari na čamcu, pripremimo večeru. Tu smo shvatili kakvu suvotinju nam je doneo Ušketov bata. Bugar je naravno odmah naložio vatru da nam održi moral. Uspeli smo nekako da izdržimo do 8 sati, i onda smo se poslagali (i bukvalno, na kant :-)) na spavanje.
Nastavak sledi….