Ljudi Sa Reke

Posle par kilometara smo shvatili da Uške ne može preko 11-12km/h, pogotovo ne uz levu obalu.
Veći deo tog puta od Bogojeva do Bačke Palanke je slabo pokriven našom mobilnom mrežom, tako da nismo mogli komunicirati međusobno bez rominga. Pošto smo plovili međunarodnim vodama izbegavali smo prelazak na desnu obalu. Ipak nas je Hrvatska rečna policija obišla kod Dalja (samo su nam kulturno mahnuli) i sreli smo plovilo Vukovarske kapetanije kod Vukovara, usidren pored plovnog puta sa naše strane.
Baćoni koji je plovio sa Ušketom je ostavio torbu sa dokumentima na Hummeru pa je svo vreme vukao na našu obalu, da ne bi došlo do međunarodnog incidenta 🙂
To je značilo da su plovili van plovnog puta mirnim delom Dunava, pun šporova i peščanih sprudova. I to je značilo manju brzinu.
Vodostaj Dunava je bio ispod 200 a to znači da su svi šporovi blizu površine (ako ne i iznad površine vode). Blaga zima sa konstantno niskim vodostajem znači da su svi sprudovi od prošle godine ostali na svom mestu i mogu biti veoma opasni.

Posle nekog vremena sam shvatio da moramo pomoći Ušketu ili ćemo ploviti do mraka. I vezali smo se. Uške je i pre vezivanja malo orao po pesku nekog spruda, a i ja sam gledajući u Hummer-a vozio nekoliko stotina metara po plićaku gde smo 3-4 puta zakačili pesak. Na svu sreću bez posledica.
Posle toga sam se strogo držao plovnog puta i do kraja smo potpomognuti vodom i vetrom u leđa išli 13-15km/h.

Tako smo u predviđeno vreme stigli do mosta kod Bačke Palanke nešto posle 3 sata.
Razdvojili smo čamce, kao eto stigli smo, još samo da nađemo mesto za parkiranje. SAMO. I onda počinje maler za malerom.
Plan je bio da budemo na već ponatom mestu na 1290km, na izlasku iz Susečkog dunavca. Kad ono, niska voda, kamen izronio, nema kanala, nema pristupa?!?
Dodatno je Bugar iskomplikovao tako što je pre nego što smo stigli, kao uz put, hteo da proveri da li se može uploviti u Neštinski dunavac i doći do sela radi snabdevanja (duše i tela).
I tako, ja stignem do planiranog mesta, vidim plićak, ajde nazad. Gledamo Boka i ja, nema tu nigde mesta. Dvogledom preko, pa uzvodno, pa nizvodno. Nigde ništa. Zovem Bugara da odmah gleda i mesto za kamp (ako je ušao u dunavac), kad on kaže samo da upalim motor. Yamaha se iznenada ugasila pa je morao da upali rezervnu 4-ku. Ajd, rekoh izlazi pa ćemo krenuti nizvodno.
Javljam Branetu i Ušketu, idite vi dole do ulaza u Susečki, vidite da li ima mesta ili malo niže na Ljerkinoj adi.
Kupim Bugara, vezujem, krećemo za njima
Stižemo do Ljerkine ade, vidim Brane plovi u mestu, nema Ušketa. Zovem ga u nadi da je pronašao mesto. On kaže, mani me evo zaglavljeni smo već 15 minuta. To je na 1281 km, ispod kamena. Pokušali su da uđu u taj dunavac, sve je široko i prostrano, kad ono plićak!
I Mile Ivanović je pokušao ali se nije zaglavio jer je lakši i ima sonar pa reaguje na vreme.
Taman kada smo ugledali Ušketa kako stoji u mestu prilazio mu je lokalni ribar koji ih je video i došao da pomogne. Čovek je prišao, iskočio iz čamca (ima čizme do kukova) i izgurao ih. Taman su krenuli kad se njegov čamac otkači i krene da ga noci voda. Čovek otrča po njega, pusti Ušketa i ovaj se opet nasuče.
Bila je to nestvarna scena za gledati iz daljine: čovek trči po vodi.
Uspe da stigne čamac i vrati se do Ušketovog, sad već dobro nasukanog čamca.
Za to vreme mi balansiramo u mestu, Mile traži mesto gde bi mogli da stanemo a iz pravca Novog Sada crno nebo. Katastrofa na pomolu.
Trajalo je to stajanje dobrih 15 minuta – predugačkih. U nekom trenutku kažemo Miletu da ide nizvodno i pokuša da nađe mesto u Futoškom ili Beočinskom dunavcu. Ja odvežem Bugara da ide sa 4-kom nizvodno polako a ja ću kao da probam da iščupam Ušketa.
Taman kada sam krenuo prema njemu, vidimo Uške se skinuo i silazi u vodu, voda malo iznad kolena. Ribar ga vuče za kanap, Uške gura, zajedno tamo vamo i nekako izađe iz mulja. Odmah su izašli na plovni put, popili pivo zajedno sa spasiocem i polako zajedno krenemo nizvodno da vatamo Bugara. A plovimo ka nevremenu!

Taj dan smo neplanski prešli 95km za 9 sati. Bugarova Yamaha je izgleda povukla neku prljavštinu sa dna rezervoara pa se zato ugasila. Malo čišćenja i ušpricavanja goriva u karborator je rešilo problem na licu mesta sutradan.

Petak 11. april, dan bez plovidbe na Majmunskom ostrvu

Za one koji neznaju, Majmunsko ostrvo mi zovemo sam špic Čerevićke ade, ispod donjeg kamena prema Dunavu, nekih 100 metara od izlaska iz Futoškog dunavca. Mi smo ga otkrili kao kampersko mesto još 2003. ili 2004. godine. Mesto je sjajno, praktično se nalaziš na otvorenom Dunav ali si zaštićen kamenom od vode i šumom od kiše i vetra i pogleda. Ostrvo je za ovih 10-tak godina samo dobilo na visini obale, inace se ni linija prema kamenu ni prema Dunavu nije pomerila. Jutarnja slika ove idile sve govori.

Imali smo delegate za nabavku doručka u Čereviću ali me je iskustvo naučilo da ipak doručkujemo šta imamo pa da se onda ide u nabavku! Tako je i bilo, opet moča, ovaj put je Boka pekao. Bugar je kao i uvek bio zadužen za seckanje….

U Čerević u nabavku su išli Daka, Uške, Boka i Bugar sa Hummer-om. Pored hleba, cigara i piva trebali su da kupe i malo pasulja koji smo planirali da kuvamo taj dan. Oliver (Branetov mornar) je bio zadužen za kuvanje. Samo je trebalo sačekati delegate.
Pekara u Čereviću je uvek inspirativna za slikanje a Koka nezaobilazna destinacija.

Na kraju pasulj ipak stigao, a nama su u kamp došli i gosti. Prvo je stigao Brane (Janjetov sin) sa sinom. Trebalo je videti kako izgleda susret dede i unuka posle 7 dana. Mali Nemanja je naravno i ostao sa nama to veče i vratio se brodom do Novog Sada. Nešto kasnije je stigao i Tucko tako da smo imali malo sveže krvi poslednje veče ove neverovatne regate.

Oliverov pasulj je skoro sav pojeden. Što zbog umora, što zbog dolaska kraja to veče smo bili malo smoreni. Malo smo sedeli uz vatru i jedan po jedan odlazili na spavanje. Zadnji su ostali Uške i Tucko.


Subota 12. april, 8. dan. Povratak kući

Već sa leganjem uveče počela su razmišljanja o obavezama sutra. To je najgori period svakog kampovanja i boravka u prirodi.
Ustali smo i uz kafijicu dopričavali neprežvakane priče, ne spominjući mnogo ono što nas čeka kućama. Dogovor je bio da krenemo oko 10 sati da bi stigli lagano u Novi Sad.


Imali smo dogovor da Uške parkira svoj čamac u Beočinu u našoj marini, planirali smo da svratimo do Ledinaca i ostavimo Baćonija. Morao sam još malo da šlepam Bugara, da se ne uvredi 🙂

 

Tako je i bilo, lagano smo završavali ovu divnu avanturu.

Šta reći na kraju svega. Neću brojate litre ni kilometre, neću pričati bajke ni basne. Moje je da ukratko opišem našu ekpediciju a svaka ova slika asociraće nas na neku malu anegdotu spremnu za prepričavanje, nadam se još dugo godina.